У кухињи, посебно у медитеранским земљама, бели лук је једна од биљака с признатим врлинама тисућљећима . Бели лук (Аллиум сативум) садржи, поред етеричног уља, елементе у траговима и минералне соли, витамине А, Б1, Б2, ПП и Ц. То је снажан природни бактерицидни, искашљавајући, антисептички и одличан хипотензив. Стимулише срце, олакшава циркулацију и прочишћавање крви, а такође је и моћан глиста.
Утврђено је да свеж сок од чешњака има антисептичко дејство које се бори против бројних патогених микроба. У том смислу, ова имовина се показала изузетно корисном током Првог светског рата, када су лекари британске, француске и руске војске третирали ране војника са соком од белог лука, док су га током Другог светског рата посебно користили лекари Црвене армије, и због тога се звала "руски пеницилин".
На Сицилији је бели лук коришћен песто са уљем и сирћетом који га је стављао на пупак како би се излечио од цревних црва. На Сицилији је такође коришћена за лечење болести која се зове пурпу (хоботница очију) са следећом чаролијом: једна је додирнула главу пурпу са чешњаком чешњака којим су направљена три крста рецитовања молитве Светој Луцији. На Сицилији се узгаја и одређена врста чешњака, црвени лук Нубије, веома богат алицином. Али нико није волео бели лук као што су то чинили Египћани.
Откријте својства и употребу хомеопатског лека Аллиум Сативум
Вредност коју су му приписали била је у ствари таква да је мање од седам килограма било довољно да се купи млади роб. Чак се каже да би током изградње пирамиде, изгубивши ову драгоцену биљку, робови родили први "штрајк" који никада није документован, увјерен да је повећао физичку издржљивост.
Међу Грцима и Римљанима то је била уобичајена храна спортиста и војника, јер се вјеровало да развија снагу и агресију. Али, посебно у средњем вијеку, популарно празновјерје давало је чешњак врлину заштите од зла ока, угриза вампира и оних болести које су узроковали зли духови (тј. Ментални поремећаји).